Uspon na vrh Veleža: Uživanje u pogledu na beskraj

Velež je mitska riječ Mostara i Hercegovine, ali se malo Mostaraca i Hercegovaca uopće popelo na neki njegov vrh. Slike koje možete vidjeti vozeći se od grada do vrha planine, kao i pogled sa samog vrha, teško se mogu prepričati.

 S vrha Brasine i njegovih 1.910 metara nadmorske visine vidite Pelješac i Jadransko more, kao i stotine kilometara prostranstva na sve strane sveta. 

Brasina nije najviši vrh planine, već Botin, južnije pozicioniran, ne mnogo viši, ali mnogo teže dostupan jer zahteva dugo pešačenje i nije za rekreativce, a ponajmanje za one koji bi automobilom želeli da se popnu na vrh planine. 

Uspon na Brasinu sadrži 24 kilometra vožnje automobilom od samog grada, od čega je nekoliko početnih kilometara uspona na Forticu i Podveleški plato asflatni put. Kakav je kvalitet ostatka vožnje, najbolje govori podatak da vam za tih 24 kilometra treba dva sata vožnje džipom, otprilike koliko vam treba za 124 kilometra vožnje od Mostara do Sarajeva. 

Iz grada krećemo oko 17 sati, termometar u automobilu pokazuje 40 stepeni, svi su u letnoj odeći, ali iskusni organizator ranije upozorava da se temperatura spusti za polovinu svoje mostarske vrednosti. Prvih pola sata gledate prepoznatljive prizore Mostara u dolini, a kako se penjete s nadmorskom visinom i krajolik postaje dublji te tako sve više požara u daljini postaje vidljivo. Imate osećaj da gori sve do mora. 

Na Podveleškom platou prolazite pored kota koje pamtite iz ratnih radijskih dnevnika, prvi put zaista vidite šta nosi ime Merdžan glava. Put vas kasnije nosi pored budućih vetroelektrana koje bi nekada trebalo da vetar pretvaraju u električnu energiju, a sada možete videti pristupne saobraćajnice i pokoju mernu jedinicu. 

Selo Dobrč je na kraju iole normalnog puta i automobil s pogonom na sva četiri točka počinje da savladavaju planinski put koji se ne može nazvati makadamom. Ispred sebe ugledate veliku planinu, a iza sebe više ne vidite ništa od Mostara, osim horizonta koji se prema zapadu širi u toj meri da počnete verovati da ćete sa vrha videti more. 

Poslednjih sat vremena puta je samo za ozbiljna terenska vozila i odlične vozače, ako ne želite negde da se prevrnete. Kako uspon postaje teži, tako put postaje nesigurniji, sa strana je često ambis i ne želite ni da pomislite šta se može desiti u nekom lošem scenariju. Ipak, pogled je nestvaran, kasno popodnevno sunce koje se već lagano spušta i planinski vrhovi koje nikad niste gledali iz ove perspektive ostavljaju bez daha, kao da gledate najveću atrakciju. 

Uz put nismo susreli druge putnike namernike, ali jesmo nekoliko zanimljivih planinarskih objekata, kao skloništa i jednu čatrnju. Na tim nadmorskim visinama nema smeća, priroda je očuvana i počinjete da verujete onima koji kažu da pravi život kreće iznad 1.000 metara nadmorske visine. Poslednjih nekoliko kilometara put je izuzetno težak za automobil, svako malo se provlačite pored stena koje obrušeno na putu stoje dvadesetak godina, a primetite i spomen-ploču izvesnog potpukovnika JNA koji je život ostavio uređujući taj put.

 
Kad nakon dva sata uspona dođete na vrh i shvatite da u tom momentu verovatno na nekoliko stotina kilometara nema nikog na istoj visini, pogled koji se pruža na sve strane sveta ostavlja bez daha. Nakon što dođete sebi, shvatite da je možda bilo pametnije da ste poneli i nešto deblje od dukserice, jer vetar jako duva, a termometar u automobilu pokazuje 17 stepeni, 23 manje nego u gradu pre dva sata. 

Na vrhu je nekad bilo života i organizacije. Vojska je imala utvrđeni vojni radarski kompleks sa stalno smeštenom vojnom jedinicom, a RTV Sarajevo veliki repetitor s pratećim osobljem. Vojni objekt uključivao je četiri ili pet podzemnih etaža, stotine metara tunela, heliodrom i bio je ograđen bodljikavom žicom i čuvan strogom stražom, kao i psima. Psi su očito imali puni komfor – betonske kućice bile su obložene stiroporom kad to u Jugoslaviji niko nije imao. 

Do porušenog objekta nekad dođu planinari, a češće sakupljači sekundarnih sirovina. Na sve strane gledate beton, a nigde ni komadića gvožđa, osim konstrukcije repetitora koja visi obrušena nad pet stotina metara dubokom provalijom. Podzemne instalacije koje su na vrh planine dovlačile električnu energiju, komunikacijski i tv signal u cijelosti su otkopane i otuđene. Teško je i pretpostaviti kolika je šteta time učinjena. 

Na vrhu brojite planinske vrhove, gledate Biokovo, obližnji Prenj, sve planine prema istoku, more vidite tek uz pravilan odsjaj sunca i kad se raziđu oblaci. Zbog uživanja u lepoti ne treba zaboraviti na vreme krenuti nazad jer planina sama od sebe zna da zakomplikuje razvoj događaja, naročito kao nama kada nam je usred spusta pukla guma, a noć već pala. Ipak, doživljaj nije potpun, ako bar nešto ne krene mimo planiranog. 

Izlet na ovakva i slična mesta organizuje Đani Rahimić, profesor na Građevinskom fakultetu i veliki entuzijasta kada je reč o adrenalinskim sportovima, posebno biciklizmu. Đani smatra da bi ovakvi džip ili fotosafariji mogli biti zanimljivi kako domaćim, tako i stranim turistima, ljudima željnim provoda mimo uhodanih ruta.

 

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *