Porto, nepravedno zapostavljen

Dugo sam razmišljala šta da vam kažem o Portu… Kako da ga opišem a da ne umanjim njegovu lepotu?

Ne postoji mesto koje sam obišla da nisam uživala u njemu. U svakom nađem nešto što me opije, a opet, imam taj problem u glavi da zavolim neka mesta, da im dam mesto u srcu i na papiru, mesto koje zaslužuju. Jedno od njih je i Porto.

Nije da ga upoređujem sa Lisabonom, jer ne mogu se porediti, totalno su različiti u svakom smislu, a ipak, Lisabon volim svim svojim bićem i pričaću o njemu uvek sa mnogo žara.

I ne znam zašto dosad nisam imala želju da opišem Porto, koji sam posetila pre čak tri godine. A svakako je vredan toga.

Možda, prisećajući se svega ponovo, sa ove distance, objasnim i vama i sebi.

Porto noću (Foto: Ljubica Stevanović)
Porto noću (Foto: Ljubica Stevanović)
 

Obišla sam ga u jednoj od naših velikih tura po Iberijskom poluostrvu. Stigli smo preko La Korunje, već smo sigurno dve nedelje bili na putu i bila sam umorna. Kada krenete na putešestvije i kada svaka tri-četiri dana menjate mesto boravka, onda se javi umor koji nastojite da što pre prevaziđete jer znate da, kada se posle nekoliko nedelja vratite kući, slike i prizori koji vam se urežu u sećanje ostaju za čitav život, a vi imate utisak kao da ste mesecima bili na putu, toliko toga ste proživeli i doživeli.

Kada pomislim na Porto pomislim na galskog petla koji je simbol grada. Legenda kaže da je on prvi kukuriknuo i doneo glas da je grad oslobođen od Mavara.

Porto znači luka i naziv grada i naziv države su izvedeni od te reči.

Stari deo grada Riberija je uvršten 1996. godine na spisak Svetske kulturne baštine Uneska. Tu je vreme stalo. Sa zidova starih kuća i zgrada smeše vam se mozaici u pločicama (ažulejos stil) i daju gradu poseban šarm. Šetnjom starim jezgrom i njegovim uskim uličicama spustićete se stepenicama do reke Douro.

Foto: Ljubica Stevanović
Foto: Ljubica Stevanović
 

Tu na severnoj strani reke je šetalište i ovo je jedan od najslikovitijih delova grada, prošaran živopisnim starim kućama sa čijih balkona i prozora vijori opran veš koji se suši, tu se nalazi veliki broj ugostiteljskih objekata.

Šetalište je puno kafića i restorana koji se u letnjem periodu, kada smo mi posetili grad, pune tek oko 19 časova. U svakom slučaju, gušt je sesti ovde, iako je turistički deo grada, i popiti vince.

Pogled će vam privući most Dom Luis I. Konstruisao ga je arhitekta Gustav Ajfel (mada službeni spisi kažu da je ipak to bio njegov partner a ne on lično) koji je kunstruisao i Ajfelov toranj u Parizu. Pogled sa mosta je fenomenalan.

Foto: Ljubica Stevanović
Foto: Ljubica Stevanović
 

Na južnoj obali reke Vila Nova de Gaja se nalaze mnogobrojne vinarije i podrumi u kojima možete degustirati vina. Dolazak do vinarija je interesantan. Možete preći preko mosta o kome sam vam malopre pričala, drugi nači je žičarom (najbrže i najjednostavnije je tako) ili barkama koje na svojim jedrima imaju logo vinarija i koje vas vode na degustaciju.

Barke koje voze do vinarija (Foto: Ljubica Stevanović)
Barke koje voze do vinarija (Foto: Ljubica Stevanović)
 

Ako volite vina, onda je ovo prava strana reke za vas. Naime, vino porto (nisam ljubitelj tog vina) vrlo je slatko crno vino sa većim procentom alkohola (oko 20%).

Ali ako imate lep sunčan dan i čašu vina u ruci, šta vas sprečava da sednete na tek pokošenu travu oko korita reke i da uživate u pogleda na stari deo grada preko puta vas?

Pogled na severnu stranu reke Douro (Foto: Ljubica Stevanović)
Pogled na severnu stranu reke Douro (Foto: Ljubica Stevanović)
 

Reka se nedaleko odatle uliva u Atlantski okean i tu počinje deo grada Fož, koji je urban, dosta moderniji, noviji, s mnogo parkova. Inače, prevoz u gradu je dobar i tačan.

Foto: Ljubica Stevanović
Foto: Ljubica Stevanović
 

Atlantski okean, standardno hladan… Jedva možete da dopustite sebi da se pokvasite, kupanje je ovde samo za hrabre. Ali zato zlatna peščana plaža vam daje mnogobrojne mogućnosti. Od izležavanja i sunčanja do različitih timskih sportova u kojima možete uživati. Za svakog ponešto.

Plaža (Foto: Ljubica Stevanović)
Plaža (Foto: Ljubica Stevanović)
 

Pre puta neko mi je preporučio da probam lokalni specijalitet „francesinhas“, pa smo se namenski uputili u grad da pronađemo mesto gde može da se klopa.

Posle dužeg traženja pronašli smo jednu lokalnu tavernu, da ne kažem birtiju, gde smo probali ovo jelo. Ja volim da probam svašta i volim puno da jedem, ali ovo je i za mene bilo previše. Naime, jelo se pravi tako što se uzme tost hleb na koji se stavi slanina, pa opet parče tost hleba preko toga, prethodno tostirano, pa se zatim na to stavi parče mesa, opet se na to stavi parče tost hleba pa onda na to ide šunka i tako još jedno par slojeva svega i svačega.

Onda se taj ogromni sendvič uvije u sir, na vrh ide jaje na oko i sve se to prelije nekim njihovim crvenim umakom i posluži uz pomfrit.

Jeste li se umorili samo od čitanja i zamišljanja? E, sad zamislite kako je bilo to pojesti…

Foto: Thinkstock
Foto: Thinkstock
 

Punog stomaka izlazimo na ulicu, jedva dišemo i nalećemo na momke koji pevaju navijačke pesme. Priđemo im i pitamo odakle su i kada se igra utakmica. Ispostavi se (kraj je avgusta) da klub Porto predstavlja novi tim za ovu sezonu i da igraju prijateljsku utakmicu sa susedima iz Španije timom “Celta Vigo”. Pravac stadion. Estadio Do Dragao, veliki i lep, popunjen do poslednjeg mesta. Toliko smo se uklopili u atmosferu, navijali smo, naravno, za domaću ekipu, dobro se zabavili iako su oni na kraju izgubili – jedan prema nula.

Stadio Dragao (Foto: Ivana Kovačević)
Stadio Dragao (Foto: Ivana Kovačević)
 

Narednog dana idemo do plaže Espinho i istoimenog gradića koja se nalazi 20 kilometara južno od Porta, pa se kratkom vožnjom vozom ili autobusom lako stiže do nje.

To je lepa široka peščana plaža sa plavom zastavicom i smatra se jednom od najboljih u ovoj oblasti. Duga je 17 km i, iako je špic sezone i velika gužva, uvek možete pronaći mesta.

Sledećih dana opet uživamo u Portu i trudimo se da šetamo što više i otkirijemo svaki kutak ovog grada.

Foto: Ljubica Stevanović
Foto: Ljubica Stevanović
 

Katedrala sa čije se terase pruža jedan od najboljih pogleda na grad. Glavni trg Liberdade koji se nalazi na aveniji. Glavna železnička stanica Sao Bento, mala je i lepa kao i sam grad. Njenu unutrašnjost krase očuvane keramičke pločice koje pričaju istoriju grada.

Poslastičarnica “Mažestik”, stara 95 godina, odiše atmosferom boemije i sjajem kraljevstva koje je ostavilo dubok trag na Porto. Knjižara Livrario Lelo & Irmao, malo je teže izgovoriti naziv stare knjižare, izgrađena je 1906. godine, nedavno je proglašena trećom na svetu najboljom knjižarom. Retki su srećnici koji su uspeli da je slikaju iznutra, pošto nije dozvoljeno. Kada stojite ispred, po njenoj fasadi ni ne slutite šta vas unutra očekuje, a kada uđete… E to ćete morati sami da proverite kada posetite Porto. Šuška se da je upravo ova knjižara inspirisala J. K. Rouling da smisli scenografiju za Harija Potera.

Knjižara (Foto: Ljubica Stevanović)
Knjižara (Foto: Ljubica Stevanović)
 

Slučajno smo u šetnji naleteli na simpatičnu bašticu i restoran u koji smo seli da ručamo. Bakalar koji se u Portugalu dosta jede bio je umotan u lisnato testo i uz pirinač serviran. I dan-danas pamtim ukus. Stvarno je bila odlična klopa.

Cene su ovde dosta niže nego u ostalim velikim gradovima Evrope. Mogu slobodno da tvrdim da su cene niže nego kod nas.

Najlepše u Portu su njegovi ljudi: skromni, tihi, srdačni i ljupki. U par navrata smo se uverili u to. Objašnjavali su nam da se snađemo kada smo ih zaustavljali da pitamo kako da dođemo do nekog lokaliteta ili dela grada. Upućivali nas na najbolji prevoz i gde da ga uhvatmo. Čak jednoj ženi nije bilo teško da nas odvede do poštanskog sandučeta odakle smo želeli da pošaljemo razglednice kući.

Foto: Ljubica Stevanović
Foto: Ljubica Stevanović
 

Porto ima dovoljno arhitekture i istorije da zadovolji radoznali duh, ne nedostaje mu ni urbana sofisticiranost – lepi butici, restorani, plaže i uzbudljiv noćni život. Čari prošlih vremena ovde ne blede, naprotiv, biće vam dostupne i nalaze se svuda oko vas.

Foto: Ljubica Stevanović
Foto: Ljubica Stevanović
 

Piše: Ivana Kovačević

Preuzeto sa: mojeputovanje.net

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *