Nepal, čudesna zemlja

Putovanje koje je na mene ostavilo dubok trag…

Znate kada kažu da male stvari čine čoveka srećnim!? Ja sam do te spoznaje došla na Nepalu.

Slećemo u Katmandu, glavni grad Nepala i, posle carinskih procedura i popunjavanja formulara za vizu, srećemo se sa haosom na ulicama. Vodič nas zaskače i stavlja nam oglrlice od cveća na grudi, uz dobrodošlicu u njegovu zemlju. Na putovanje sam krenula sa dva jako dobra druga i sa dvojicom kolega koje u tom momentu znam samo iz mejlova, a koji će nam na ovom putovanju, a i posle, ostati dobri i dragi prijatelji.

Kažu da je Nepal počeo da se otvara prema svetu tek 1950. kada su iz svih krajeva sveta krenuli pohodi na Himalaje.

Šta očekujete kada kažete glavni grad?

Prvo što vas zatekne u Katmanduu je brdo prašine na ulicama. Tek nakon dva dana sam stavila hiruršku masku preko lica i pod njom koračala ulicama (što je normalno); do tada sam brdo prašine pojela, a zatim iskašljavala i izbacivala kroz nos.

Foto: Ivana Kovačević, privatna arhiva
Foto: Ivana Kovačević

Katmandu se nalazi u kotlini na 1 450 metara nadmorske visine, a okružuju ga najviši vrhovi sveta, što ne dozvoljava da se prašina digne i ode iz kotline. Međutim, situaciju sa prašinom dodatno začine i automobili, autobusi i stari kamioni na ulicama koje su u velikoj meri ostale bez asfalta pa oni ogromnu količinu prašine dižu u vazduh.

Nepal je novcem siromašna država, svega drugog ima u izobilju. Nepalci tvrde da je njihova nacionalna karakteristika jako hrabro srce.

Na Nepalu higijena je na veoma niskoj lestvici. Ko me poznaje, dobro zna koje i kakve probleme je to meni pravilo.

Sva sreća pa sam ponela svoju posteljinu, alkohol i asepsol za čišćenje. Posle Nepala, problemi sa higijenom i čistoćom u mojoj glavi su malo popustili. Jedan: nula za mene.

Foto: Ivana Kovačević, privatna arhiva
Foto: Ivana Kovačević

Da se vratimo na ono što još možete videti u Katmanduu.

U gradu se nalazi jedna od najvećih budističkih stupa na svetu (stupa je vrsta monumentalne budističke relikvije). Na sve četiri strane tornja koji se uzdižu iznad stupe naslikane su oči Bude. Između očiju je naslikan nepalski broj jedan kao simbol jedinstva, a iznad očiju je treće oko koje je simbol za mudrost.

Oko stupe se vijore šarene budističke molitvene zastave koje vetrom nose molitve ispisane na njima i štite od zlih duhova. Zastave su sačinjene od pet boja: plave, crvene, bele, žute i zelene.

Foto: Ivana Kovačević, privatna arhiva
Foto: Ivana Kovačević

Prošetali smo oko stupe i zavrteli valjkove koji služe za molitvu, odnosno, vrtite valjke jedan za drugim i izgovarate mantru. “Om mani padme hum“ je mantra koju možete čuti na svakom koraku i toliko nam je ušla u uši da smo tokom čitavog putovanja samo nju ponavljali (pevali), to mu dođe kao budistički hit.

Obilazak hrama Pashupatinath, najsvetijeg hinduističkog hrama u Nepalu na reci Bagmati.

Nepalski hindusi ovde vrše obrede kremiranja. Smrt i žzvot na ovom mestu su isprepletani tankim nitima. Dok na reci kremiraju tela, nedaleko odatle deca se igraju. Posle rituala pepeo se stavlja u reku a malo dalje odatle žene u istoj toj reci peru veš.

Foto: Ivana Kovačević, privatna arhiva
Foto: Ivana Kovačević

Moram da vam se požalim šta me je najviše mučilo na Nepalu. Stepenice! Svuda stepenice i penjanje! Ne, ne možete da shvatite koliko stepenica. Tako je bilo i kada smo otišli do budističkog hrama majmuna, Svajambunat, koji se nalazi na jednom od brda blizu centra grada. Pretpostavljate da se do hrama penje i da ima hiljade stepenika do vrha, a usput, dok se penjete, na vas skaču majmuni, pokušavaju da vam otmu hranu, rance, foto-aparate.

Foto: Ivana Kovačević, privatna arhiva
Foto: Ivana Kovačević

Bili smo smešteni u srcu grada, nekadašnjem hipi delu Tamelu, u kome smo provodili najveći deo slobodnog vremena.Tamelu čini nekoliko ulica prepunih šarenih radnji, ukusne ulične klope i interesantnih barova. Inače, hipici su šezdesetih godina dolazili za Nepal, ovde im je bilo dopusteno da žive život kakav žele.

Foto: Ivana Kovačević, privatna arhiva
Foto: Ivana Kovačević 

Sve je veoma jeftino, za život nije potrebno mnogo, a do “trave” i ostalih opijata se lako dolazilo.

Nedaleko odatle pronašli smo „Baštu snova“. Kada zakoračite u nju, prašina, gužva, sirene automobila i haos na ulicama nestaju. U predivnoj bašti vladaju red i mir. Možete da šetate, da se izležavate ili da klopate, no za svoeto vreme udišete neki drugi vazduh i opet dišete punim plućima.

Jela su im uglavnom ljuta, pa morate da im naglasite da ne zaljute kao što znaju. Everest, domaće pivo, ocenili smo kao dobro i koristili ga u razumnim količinama da speremo prašinu iz grla. Inače, alkohol za razliku od svega ostalog nije jeftin. Nacionalno jelo je momo, liči na raviole koje pune mesom ili povrćem i stvarno je za svaku preporuku. Takođe, jako su mi se dopale ćuftice u nekom slatko- kiselom crvenom sosu.

Nepalska hrana je uglavnom vegetarijanska, jako je ukusna i zasiti. Naravno, sigurna stvar je i nan sa belim lukom. Ishrana se uglavnom bazira na pirinču, jede se rukama i ne koristi se viljuška. Pirinač je u Nepalu svetinja. Više od 80% Nepalaca živi na selu i bavi se poljoprivredom. U zemlji gde je polovina stanovništva nepismena, gde se živi s manje od dva dolara dnevno, glavni je problem kako preživeti.

Na Nepalu nećete moći da idete u standarni šoping ali zato možete da pazarite najbolju pašminu.

Prvo edukacija. Pašmina se izrađuje od brdske koze koja je slična jaku, samo je sitnija. Živi iznad 4 000 m. Nije svaka koza pašmina, čak iako pase na toj visini. Prava pašmina za jednu noć reši prehladu, ako se obmota oko glave. Izrađuje se od poddlake. Što je tanja, to je skuplja. I, ako je prava, može proći kroz prsten, bez obzira na veličinu. Cenkanje se podrazumeva.

Da li treba da napomenem da sam ja kao jedino žensko u našoj skupini pazarila za nas petoro više nego što smo planirali. Sve boje smo poneli kući, mada, one prirodne, nebojene, pokazale su se kao najbolje. Verovatno smo manje naselje u Beogradu snabdeli pašminama koje smo poneli kući za poklone.

Takođe, šoping se oteo kontroli kada smo nabasali na medicinske preparate Himalaya herbals. Paste za zube, lekovi za sve i svašta, sirupi, kreme… Tri kilograma svih preparata sam ponela za Srbiju, 60 i kusur bočica kojekakvih suplemenata. Ne, nisam sve kupila odjednom. Počelo je tako što sam kupila sirup za iskašljavanje da mi pomogne da savladam prašinu koja mi se nakupila u plućima, a kada sam shvatila koliko je delotvoran, šoping je mogao da počne. Inače, pored apoteke ih možete naći i u maloprodajnim radnjicama široke potrošnje.

Katmandu ima tri trga jer obuhvata još dva grada, Patan i Bhaktapur. Svi imaju staru palatu, trg i mnoštvo hramova.

Bhaktapur je zapravo grad za sebe. Lavalja vrata, Zlatna kapija, Galerija umetnosti i Nijatapola hram su nas ostavili bez daha.

Foto: Ivana Kovačević, privatna arhiva
Foto: Ivana Kovačević

Trg Durbar. Ima više hramova nego kuća i više bogova nego ljudi. Nalazi se pod zaštitom Uneska.

Patan je centar budističke i hinduističke kulture zajedno, u njemu se nalazi više od 1 200 spomenika. Ovde su pagode po hramovima sa erotskim prikazima izrezbarene u drvetu.

Foto: Ivana Kovačević, privatna arhiva
Foto: Ivana Kovačević

Inače, naš nepalski vodič je uspeo da nam organizuje da malim avionom preletimo iznad vrhova Himalaja, jednog jutra u pet, kada je vreme bilo lepo…

Osećaj? Neverovatan.

Foto: Ivana Kovačević, privatna arhiva
Foto: Ivana Kovačević

Imali smo malih problema sa vodičem: šta god da smo pitali dobili smo odgovor koji je on smatrao da će nas zadovoljiti. Navešću vam kasnije par primera.

Ostavljamo Katmandu iza sebe i krećemo ka nacionlalnom parku Pokhara koji se nalazi 207 kilometara zapadno od glavnog grada. Bus kojim smo putovali klasifikovan je kao turistički, inače izgleda kao bus firme “Krstić” iz “Ko to tamo peva”.

Foto: Ivana Kovačević, privatna arhiva
Foto: Ivana Kovačević

Usput smo sretali lokalne autobuse u kojima ne postoji prazan prostor, svaki santimetar autobusa je popunjen. A kada više nema mesta u autobusu, na krovu pored prtljaga koji je vezan kanapima ima mesta za sedenje. Lokalcima to ne predstavlja problem, važno je da se prevezu do željenog odredišta.

Mislite da im smeta to što se guraju, što ih ima više od sto u jednom autobusu? Jok, mašu vam i smeše se, a vi se ozbiljno zapitate da li je za sreću stvarno potrebno malo.

Inače, na putu jedva mogu da se mimoiđu vozila, pa zbog toga put traje u proseku oko sedam sati. To je uzak planinski put pun rupa, koji nažalost ne možete ni da prespavate nego ste osuđeni da sve snimite i propratite.

Stižemo kasno uveče u Pokharu i ostavljamo razgledanje mesta za jutro.

Grad se nalazi naslonjen na jezero, miran, tih, ušuškan. Glavna ulica uz jezero, krcata je kafićima, restorancčićima, hostelima, prodavnicama opreme za alpinističko planinarenje i turističkim agencijama koje vam nude šerpase koji će sa vama se popeti do Anapurne vrha na 8 091 m nadmorske visine ili nekog nižeg vrha ako želite.

Po podne rezervišem masažu i ležem da još malo odmorim dok joj ne dođe vreme. Međutim, iz dremke me trgne zvonjava telefona. Na drugoj vezi je Nepalka koja mi objašnjava da je vreme za masažu pomereno i da moram odmah da dođem. Ustajem, besna, i krećem ka masažnoj sobi kad, na drugoj terasi, moji prijatelji umiru od smeha i zajebancije kako su me nasamarili.

Na ovom putovanju jedna od čari u kojima smo uživali je bilo nasamari druga svog. Masaža nije bila prijatna, devojčica je imala najviše metar i po i 40 kilograma ali je bila toliko jaka da može volu rep da iščupa. Iako sam kukala da me boli i da prestane, ona je samo ponavljala da sam platila i da je to njen posao. Leđa su me bolela narednih deset dana.

Sećate da sam vam rekla da nam je vodič ugađao i govorio samo ono što je on smatrao da nas čini srećnim? Tako je bilo i tog jutra kada smo u četiri sata, po mrklom mraku, krenuli da se penjemo na Pagodu Svetski mir, hram posvećen Budi koji su Japanci sagradili kao simbol mira i prijateljstva među narodima, a koji je smešten na vrhu obližnjeg brda s kojeg se odlično vide vrhovi Himalaja.

Na moje pitanje da li treba da obujem patike za planinarenje i da li je težak uspon, rekao mi je da je to samo šetnja i da će obične patike poslužiti. Meni je bilo teško, a moji prijatelji, da mi pomognu, uzeli su iz mog ranca sve stvari koje su mi bile teške da bih se lakše popela. Međutim, uzeli su i vodu, a odmakli prilično jer sam ja spora i uglavnom ne žurim.

Uspon većim delom prolazi kroz šumu, a problem predstavlja slabo obeležena staza. Inat me je naterao da se popnem, na zadnjem usponu koji ima million stepenika do vrha sam već bila toliko ljutita da sam počela da se derem i da urlam na sve živo i neživo. Međutim uspela sam da se popnem tačno u momentu kada je svanulo pa sam brzo sve zaboravila i uživala u pogledu na Himalaje koji su nam bili kao na dlanu. Popili smo čaj od đumbira i meda i krenuli niz drugu stanu planine koja je bila opet do dna u stepenicama. Nije lako ni kada silazite pošto su stepenice nejednake veličine, najčešće po njima ima mahovine ili lišća. Zagarantovano, bez problema jedan pogrešan korak i letite ka jezeru.

Jezero smo prešli čamcem i brzo se opet našli u gradu.

Foto: Ivana Kovačević, privatna arhiva
Foto: Ivana Kovačević

Sutradan smo se penjali do vidikovca Sarangkot, nasuprot Pagodi, uspon traje oko četiri sata. Usput srećete puno dece koja vas pozdravljaju. Mi smo im davali bombone, sugerisali su nam da ih ponesemo jer ćemo ih do vrha dosta sretati.

Dogovor je bio da se popnemo do visoravni gde ćemo se paraglajdingom spustiti do jezera, međutim izgubili smo se i popeli do najviše tačke pa onda opet uz moje gunđanje i puno znoja silazili do tačke gde paraglajderi kreću. Pogled na jezero i grad je bio fantastičan.

Foto: Ivana Kovačević, privatna arhiva
Foto: Ivana Kovačević

Uživali smo u Pokhari, ali vreme je bilo za polazak ka sledećoj destinaciji. Nagarkot, mesto koje se nalazi istočno od Katmandua i koji ima najbolji pogled na Mont Everest ukoliko je vreme lepo i nema oblaka. U putu smo promenili plan jer smo se informisali da se na granici sa Tibetom nalazi Last resort kamp u kome se sa žičanog mosta koji se ljulja sa visine od 160 metara skače bandži džamp i sving. Pošto naš drug voli ekstremne sportove odlučili smo da idemo.

Ostajemo jedan dan u Nagarkotu i pre petlova, ujutru dolazi po nas kombi koji smo organizovali da nas prebaci do granice sa Tibetom. Komforan je i, iako je put loš, uspela sam da odremam. Ipak, na svakih par kilometara nas zaustavljaju da nas pretresaju i pregledaju kombi da li slučajno nešto švercujemo za Tibet.

Foto: Ivana Kovačević, privatna arhiva
Foto: Ivana Kovačević

Stižemo na odredište. Međutim, kada sam ugledala most sa kog treba da skačemo, zaledila sam se od straha i počela da kukam. Očigedno ne suptilno, pošto je i vozač koji, naravno, ne zna naš jezik, razumeo o čemu se radi i počeo da se smeje.

Kamp se nalazi na drugom kraju mosta, a tokom prepodneva most je zatvoren zbog skokova. Sačekali smo da jedna grupa završi pa su nas pustili da priđemo. Ja sa sve koferom na točkiće po žičanom mostu, još malo smeha prisutnih, a ja postajem, najblaže rečeno, blago ljuta. Prelazimo most, stižemo na recepciju i ja tražim sobu za nas petoro koju smo preko neta rezervisali. Recepcioner me gleda i ne veruje: “Rezervisali ste šator, mi sobe nemamo”.

Iznenađenje! Kamp se nalazi u džungli na kaskadama i opet stepenice do našeg šatora. Ipak, ovo nam je bio najpristojniji smeštaj, čist, lep, uredan. Brzo sam spustila loptu.

Sa nama u kampu puno turista, ljudi željnih avanture. Sutra ujutru krećemo i mi da skačemo, to jest momci kreću da skaču, ja se ne usuđujem, glumim moralnu podršku i držim kameru da sve snimim i ovekovečim.

Kada je prvi skočio, čekala sam više od pola sata da se popne i najzad stiže zadihan i mokar. Skačem uzbuđena oko njega da čujem kako je bilo, na šta dobijam odgovor “Dobro je da nisi skočila, ubila bi nas, do gore su stepenice i lipsanje je”. E, da jednom ja donesem pravu odluku.

Foto: Ivana Kovačević, privatna arhiva
Foto: Ivana Kovačević

Na naše iznenađenje kamp ima bazenčić, sa izvorskom vodom koja je ledena ali prija, da malo regenerišemo mišiće.

Sutradan odlazimo u šetnju po kanjonu. Dobijamo opremu i kanapom se spuštamo niz nekolicinu vodopada koji nas okružuju. Uživanje, adrenalin, dobar osećaj. Ali nisam računala da me danas čekaju one stepenice koje sam juče izbegla i da, kada se spustimo, opet moramo da se popnemo. Jedva sam se popela, skoro više od sat vremena iza njih, ali uspela sam. Sva sreća pa su mi dozovljavali da kukam.

Uživamo u večeri, u šatoru pričamo jos dugo u noć i sumiramo utiske a onda jutro i odlazak na aerodrom. Devet sati leta i kod kuće smo.

Nepal me je stvarno promenio, nabolje. Putovanje koje mi vraća osmeh na lice svaki put kada pomislim na njega, slike u glavi koje ostaju za čitav zivot.

Mesto gde će vas fascinirati i prljavština, gde ćete ostati nemi pred prirodom i hramovima, gde ćete udisati najprašnjaviji i najčistiji vazduh na svetu, gde ćete otkriti šta sve možete, iako uz malo kukanja.

Nepal, mesto gde će vam priroda i ljudi podariti najlepši osećaj na svetu: slobodu!

Piše: Ivana Kovačević

Preuzeto sa: www.mojeputovanje.net

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *