Maču Pikču – Izgubljeni grad Inka

Proučavajući svojevremenu litraturu o Južnoj Americi, naišla sam na tekst o gomili nekih ruševina na nemogućem mestu, u bespućima Perua. Priča je govorila o izvesnom Hajramu Bingamu, mladom američkom profesoru istorije sa Univerziteta Yale, koji je sasvim slučajno otkrio jedan „Izgubljeni grad“ naroda Inka.

Saznanje o ovim ruševinama me je zaintrigiralo, ali tek kada sam „Izgubljeni grad“ prvi put ugledala na slici, shvatila sam da se radi o veličanstvenom arheološkom nalazištu. Ime mu je Makču Pikču.

Od tog trenutka moj cilj je bio Peru. Avantura se pretvorila u stvarnost kad je moj avion pretposlednjeg dana januara, dotakao pistu u Limi, prestonici Perua, gde me je dočekala prava letnja atmosfera. Republika Peru, sa 29,4 miliona stanovnika i površinom od 1,28 miliona km2, po veličini je treća zemlja Južne Amerike posle Brazila i Argentine i graniči se sa Ekvadorom, Kolumbijom, Brazilom, Bolivijom, Čileom i Pacifikom u dužini od 2.500km.

Stanovništvo Perua se sastoji iz mešavine više kultura, pre svega indijanske i španske. Najviše je potomaka Španaca, nešto manje ostalih Evropljana i Azijata. U predelu Anda žive narodi Kečua i Ajmara i mešano stanovništvo koji se nazivaju „mestizo“. Zvanični jezici su španski i kečua.

Monumentalni grad Kusko (Cusco) koji se nalazi na Peruanskoj visoravni Altiplano, na visini od 3,460m, nekad prestonica i duhovni centar Inka carstva , kasnije španski kolonijalni grad, danas je zbog mnogobrojnih arheoloških nalazišta centar regije nazvane Sveta dolina Inka – Valle Sagrado.

Dok avion pravi veliki krug pre sletanja, predamnom se ukazuje dolina reke Urubamba okružena planinskim vencima Anda.

Sveta dolina

svetadolina

Foto: Mirjana Stanojlović

Sveta dolina ima moć da vas zanese koliko god se opirali. Da li je to zbog pejsaža impozantnih vrhova i blagih padina, nekog čudnog mira u vazduhu i očima Indiosa, daha sveprisutne istorije, ili mistike koja izbija iz ruševina Inka, ne znam.

Verujem da sve zajedno čini ovaj kraj sasvim posebnim. Najveličanstvenija arheološka nalazišta Perua nalaze se upravo u Svetoj dolini, medju kojima dominiraju ostaci utvrđenja Pisak (Pisac) i Oljantajtambo (Ollantaytambo), tvrđava Saksajaman (Sacsayhuaman) i naravno Maču Pikču (Maccu Picchu).

Zahvaljujući pogodnoj klimi i plodnom zemljištu, čitava regija je i danas prekrivena nebrojenim poljoprivrednim terasama kao u doba Inka. Peru je postojbina krompira, koji je i danas jedna od najčesćih kultura, uz kukuruz i žitarice.

Kusko

15691680494f5761df3daef263004261_v4-big
Foto: Mirjana Stanojlović 

Vazduh u Kusku je razređen, malo se teže diše i hoda i imate blagi osećaj da vam se pluća muče da udahnu dovoljno kiseonika, što je realno tačno. Ovo je šok za svaki organizam ali za strance postoje mnoga lekovita sredstva koja pomažu da se savladaju tegobe. Pre svega, tu je čaj od koke (mate de coca), biljke koju uglavnom znamo po zlu.

Međutim ovde je koka veoma cenjena, i od vajkada na velikoj visoravni lokalno stanovništvo žvaće njene listove, koji nemaju nikakve veze sa dejstvom koje proizvodi prah proizveden preradom iste biljke. Ukoliko ovo ne pomogne, pribegava se bocama sa kiseonikom, kojih takodje ima u svim hotelima i turističkim autobusima.

U apotekama se prodaje lek “Sorochi” u vidu kapsula koje se uzimaju tokom boravka na velikim visinama. No, iako je boravak u gradu sa razređenim vazduhom otežan, njegova visina a samim tim i klima pružaju i neke prednosti, a to je odsustvo insekata i zagađenja. Vazduh je kristalno čist a nebo prelepo.

Kada je Kolumbo zaplovio u novi svet, carstvo Inka je predstavljalo najveću imperiju na tlu Amerike. Ni danas nije sasvim jasno kako je Pizaro, 50-godišnji nepismeni vojskovođa uspeo da sa vojskom od svega 200 ljudi porobi carstvo koje se prostiralo od juga Kolumbije do centralnog Čilea. Veruje se da je više faktora uticalo na to.

Najpre, Pizaro je posedovao znatno moćnije oružje i konje koje Inke do tad nikad nisu videle, ali delimično i zbog posledica petogodišnjeg građanskog rata. Ne može se zanemariti ni širenje zaraznih bolesti među Indiosima, koje su desetkovale stanovništvo.

Sa 12 miliona ono je svedeno na 670,000 u rasponu od 100 godina. Iako se Kusko s pravom smatra polaznom tačkom za obilazak Maču Pikčua, ovaj grad je mnogo više od toga. Nekada najvažniji grad Inka carstva, pupak sveta, kako su ga Inke zvale, poseduje mnoge istorijske dragocenosti kao i mešavinu raznih kultura.

Grad je posebno šarmantan zahvaljujući svojim uskim popločanim ulicama, kolonijalnim zgradama, crvenim krovovima, ljupkim malim trgovima, veseloj atmosferi.

Moderan Kusko je podignut na temeljima iz doba Inka i zidovi iz onog vremena i danas postoje u gradu kao podsećanje na velike graditelje.

18669353444f5761df4b6f9104639027_v4-big
Foto: Mirjana Stanojlović

Uprkos činjenici da su Kusko i čitavu oblast pokorili Španci u 16. veku, ovde se najbolje može sagledati i upoznati istorija Inka. Obilazak grada uvek počinje od glavnog trga Plaza de Armas.

Još od vremena Inka ovaj trg je bio mesto svih važnih dogadjaja, skupova i svetkovina. U gradu se mogu videti veoma zanimljivi artefakti koji svedoče o stapanju dveju kultura, španske i Inka, pre svega u katedrali koja je izgrađena sredinom 17. veka i poseduje bogatu kolekciju umetnina i skulptura.

Na slici Poslednja večera umetnika iz Kuska Marcosa Zapate, na trpezi se umesto jagnjeta nalazi zamorče. Inke su u svom jelovniku imale zamorčiće, koji se i danas koriste u ishrani i mogu se naći i u restoranima, i u prodavnicama, a mozete ih videti kako bezbrizno trčkaraju po dvoristima.

Hram Korikanča

4927690064f5761df5b70e937952260_v4-big

Foto: Mirjana Stanojlović

Nesto dalje, na trgu Santo Domingo nalazi se Hram Korikanča , poznat još kao zlatni hram, koji je bio najvažnije svetilište Inka i duhovni centar carstva, posvećen vrhunskom božanstvu – suncu.

Na temeljima ovog hrama podignut je dominikanski manastir i crkva Santo Domingo. Korikanča je služio i kao opservatorija u kojoj se pratila sunčeva prekretnica, odn. letnji i zimski solsticij , prolećna i jesenja ravnodnevnica, kao i pomračenja sunca i meseca, bitnih pokazatelja za svete rituale i planiranje setve.

Iz ovog hrama Pizarovi ljudi su odneli stotine kilograma zlata, najpre kao otkup za Atahualpu, zarobljenog Inka vladara, a potom kao plen.

Hronike opisuju da su Španci između ostalog naišli na vrt u kome je rastao zlatni kukuruz u zemlji koja se sastojala od grumena zlata, sa više od 20 zlatnih lama, njihovih mladunaca i pastira.

12987878724f5761df662fc743397924_v4-big
Foto: Mirjana Stanojlović

Inke su živele na teritoriji koja se prostirala od Kuska do jezera Titikaka, u najpovoljnijim visinsko klimatskim uslovima. Pisanih dokumenata o njihovoj civilizaciji nema jer nisu imali pismo i istorija se prenosila isključivo usmenim putem. Jezik kojim su govorili bio je kečua, koji se zadržao do današnjeg dana i po kome su današnja plemena dobila ime.

Verovali su da su njihove vođe otelotvorenje boga sunca Inti na zemlji. Najveća dostignuća su bila u oblasti graditeljstva. Građevine su podizali ređajući kamene blokove bez upotrebe maltera sa takvom preciznošću da se između njih nije mogla provući ni oštrica noža. Sistem gradnje bio je izuzetno otporan na seizmičke aktivnosti, zahvaljujući čemu je grad Maču Pikču ostao u velikoj meri potpuno očuvan.

Pored toga, Inke su izgradile razgranatu mrežu puteva po celom carstvu i viseće mostove napravljene od trave koja se zove « ichu ». Kada su Španci kročili na tle Južne Amerike, ugledali su poljoprivredne terase isklesane na obroncima Anda i nazvali ih “los andenes” što na španskom znači “terase” pa otuda ime najvećem planinskom lancu na kontinentu.

Narodi Perua su još pre hiljadu godina pravili ovakve terase i sisteme za navodnjavanje. Osim toga, bili su pravi majstori zanata kao što su tkanje, pletenje, rezbarstvo, grnčarstvo, pravljenje nakita, obrada dragocenih metala.

Oko 1438. Inka carstvom je vladao Pachacuti koji je nasledio svog oca sa svega 20 godina i koji je svojom vojnom ekspanzijom civilizaciju Inka je pretvorio u najsnažniju naciju na tlu Južne Amerike.

Period njegove vladavine uzima se kao početak Inka carstva koje će vladati do dolaska konkvistadora. Posle smrti Pachacutijevih naslednika, carstvo se deli na dve frakcije koje su predvodila braća Atahualpa i Huaskar . Ova podela je na kraju dovela do građanskog rata koji će trajati sve do 1532, iste godine kada su stigli španski konkvistadori.

Maču Pikču – Stari vrh

528815454f5761df73b80984988530_v4-big

Foto: Mirjana Stanojlović
Maču Pikču se nalazi 120m od Kuska sa kojim je povezan železnicom i to je ujedno jedino prevozno sredstvo do čuvenog lokaliteta. Vožnja do poslednje stanice u gradiću Aquas Calientes (termalni izvori) traje oko 3,5 sata. Postoji više tipova voza, od skromnog studentskog do raskošnog i skupog. Ja sam putovala srednjom kategorijom voza koji se zove Vistadome.

Celom dužinom trase pruga ide paralelno sa rekom Urubamba i njenim zavojima. Voz ima svog stjuarta i stjuardesu i u toku vožnje se servira posluženje, a na povratku kompletna večera. Često vas iznenadi i folklorni program sa muzikom Anda i etno plesovima, potom sledi modna revija, posle koje na licu mesta možete kupiti džemper ili šal od alpake.Po dolasku u Aquas Calientes putnici se ukrcavaju u mini buseve koji se penju oštrim serpentinama u dužini od 8km, do samog lokaliteta Maču Pikču. Posle krivudavih 8km po strmoj padini, penjući se na vrtoglavu visinu, mini bus stiže na cilj. Na prostranom platou nalazi se hotel sa restoranom i pratećim sadržajima.

Pre samog ulaska na lokalitet dobija se pečat u pasoš. A onda vam se ukaže prizor koji ne može da dočara nijedna fotografija sveta. Apsolutna lepota. Neopisiv mir. Sunce baca zagonetne senke po okolnim visovima.

Lame načičkane po terasastim travnjacima bez straha od ljudi bezbrižno pasu i povremeno vam priđu da vas osmotre.

10494523054f5761df8032c584295050_v4-big
Foto: Mirjana Stanojlović

Duboko u provaliji cakli se uzburkana Urubamba od koje na nekim mestima ne deli čak ni ograda. Posetioci se obema rukama hvataju za zid u strahu da im ne pobegne, i spuštaju neravnim i strmim stepenicama , oštećenim zubom vremena. Ali svi idu napred, bez obzira na strah. Silaženje i penjanje po ovakvim stepenicama je sastavni deo obilaska Maču Pikčua.

Najmisterioznije nalazište u sred bujne vegetacije i vlažne subtropske klime, na visokom, nepristupačnom vrhu, izgubljeni grad Maču Pikču je najbolje sačuvano arheološko nalazište iz vremena Inka, i najvažniji simbol peruanske civilizacije.

Ceo lokalitet je spoj harmonije i balansa izmedju arhitekture starih Inka i prirodne lepote čitave regije. Prema opšte prihvaćenoj hronologiji, izgradjen je 1438, kao kraljevsko utočište za Inka vladara Pačakutija, na visini od 2,450 m , sakriven među planinskim grebenima visoko iznad zavojite krivine reke Urubamba.

Od kako ga je Hajram Bingam otkrio, jula 1911. godine, Maču Pikču neprestano privlači istraživače, arheologe, ezoterike i savremene hodočasnike sa svih meridijana.

Otkriće “Izgubljenog grada” je do te mere bilo revolucionarno, da mu je iste godine “National Geographic” posvetio celo svoje izdanje. Bingam je dobio potrebna sredstva da započne sa iskopavanjem pošto je uredno pribavio sve potrebne dozvole od peruanskih vlasti. Lima u to vreme nije imala ni stručnjake ni sredstva za istraživanje na tako zabačenom delu države.

Činjenica je da su mnogi sanduci sa iskopinama odneti u SAD i da možda svet nikad neće videti šta je sve pronađeno na MP. Nedavno je postignut dogovor između peruanske i američke vlade da se nešto od toga vrati Peruu, ali pitanje je šta će to biti. MP je u odličnom stanju zahvaljujući činjenici da ga konkvistadori nikada nisu otkrili, mada se skoro sa sigurnošću može tvrditi da je grad napušten neposredno po njihovom dolasku.

19292322114f5761df8e5b1825219054_v4-big
Foto: Mirjana Stanojlović

Maču Pikču je smešten u subtropskoj zoni sa blagom vlažnom klimom, koja uslovljava dva jasno podeljena godišnja doba, kišno – od novembra do marta i sušno – od aprila do oktobra.

Kišni period obično donosi velike padavine praćene gradom. Setimo se poplava koje su zadesile oblast Maču Pikčua i gradića Aquas Calientes 2010 godine, kad su bujice prouzrokovale odron zemljišta i bukvalno zbrisale prugu koja povezuje Kusko sa Maču Pikčuom, kojom prilikom je 2000 zarobljenih turista moralo biti evakuisano helikopterima peruanske vojske.

Naselje se nalazi iznad uzanog grebena, i jasno je bedemom podeljeno na dva dela, poljoprivredne terase povezane mnogobrojnim stepenicama i stazama, i stambenu zonu koja je dalje razdeljena na dve arhitektonske celine, što navodi na utisak da su postojale različite četvrti. Naime, grad je jasno podeljen na gornji i donji deo koje razdvajaju otvoreni prostori ili trgovi. Gornja celina se sastojala iz hramova, fontana, trgova i lepših građevina, dok su u donjem delu grada skromnije kuće.

Većina građevina koje su imale posebnu funkciju kao što su “Hram sunca”, “Hram sa tri prozora” i “Glavni hram”, smešteni su u gornjem delu grada. Grad je imao kompleksan sistem vodovoda koji se snabdevao iz prirodnih izvora, trgove, ulice i gradjevine različitog kvalieta gradnje. Smatra se da je Maču Pikču imao oko 1000 stanovnika.

Pored 200 stambenih kuća, lokalitet ima i priličan broj jedinstvenih građevina za koje se smatra da su imale ritualnu funkciju.

Centralni plato
Foto: Mirjana Stanojlović

Sudeći po nebrojenim poljoprivrednim terasama, ova grana je bila od najvećeg značaja za grad. Površina obradivog zemljišta na terasastom terenu prevazilazila je potrebe stanovništva.

Takođe je postojao i kanal u dužini od 800m da bi se obuzdale prekomerne padavine. Posle prolaska kroz poljoprivredno zemljište, odn. travnate površine, nailazi se na Svetilište, kako je ovaj trg nazvao Bingam, jer se sastoji od Glavnog hrama – najlepšeg primera arhitekture Maču Pikčua, Hrama sunca – astronomske opservatorije i Hrama sa 3 prozora, na kome je čitav jedan zid izradjen iz jednog komada kamena u kome su isklesana 3 trapezoidna prozora.

Odavde se pruža pogled na veliki zeleni plato i niz stepenica koje vode ka Centralnom trgu.. Svetilište je izgrađeno od kamenih blokova izglačanih i uklopljenih do prefekcije.

Inke nisu koristile malter već su se oslanjali na precizno isklesane blokove, geometriju i dobre temelje. Njihove najkvalitetnije građevine vekovima su ostale gotovo netaknute uprkos brojnim zemljotresima.

Posle kratkog odmora sledi savlađivanje jos osamdesetak stepenika ka uzvišenju do čuvenog monolita – Intiwatane.

Intiwatana

 “Intiwatana” (u prevodu – “mesto koje hvata sunce”), pravougaoni kameni stub sa postoljem i jednim stepenikom, koje se nalazi na malom uzvišenju gornjeg grada, jedno je od najvažnijih mesta na Maču Pikču. Još uvek predstavlja enigmu da li je služio kao astronomska postaja ili nešto drugo. 

 

Španski sveštenici su sve slične stubove po carstvu Inka uništili jer su smatrali da predstavljaju predmete obožavanja. Inke su bili vešti astronomi i ovaj monolit su koristili da bi odredili letnji i zimski solsticij.

Na zimski solsticij koji pada 21. juna (jer su godišnja doba na juznoj hemisferi obrnuta u odnosu na Evropu), visoki sveštenik privezao bi zlatni disk za Intiwatanu što je simbolično predstavljalo hvatanje sunca i njegovo dovodjenje na zemlju za još jedan vremenski ciklus. Na taj način su Inka sveštenici pomoću ovih sunčanih satova pratili promene godišnjih doba i bili u mogućnosti da tačno odrede najpogodniji datum za setvu.

Mnogi danas veruju da je upravo Intiwatana jedno od najjačih energetskih polja na planeti i da poseduje svojstvenu spiritualnu i metafizičku moć.

Zaista, prosto je nemoguće naći se na Maču Pikču, sa koga puca pogled na krivudav tok reke Urubamba i okolne visove među kojima dominira Hajana Pikču, a ne osetiti neku magiju u vazduhu.

Kad god govorimo o ovom lokalitetu, uvek započinjemo rečenicu sa « pretpostavlja se », « smatra se ». Postojanje Maču Pikčua je izazvalo više pretpostavki i nagadjanja od bilo kog drugog arheološkog nalazišta u Peruu. Razlog za odabir ovako specifične lokacije za njegovu izgradnju , ostaje nepoznat.

Činjenica je da je ovaj položaj imao veliki strateški značaj. U dolini reke Urubamba je bilo je još terasastih citadela (tvrđava) među kojima su neke bile i na većim visinama.

No, iako većina naučnika smatra da je ovaj grad bio duhovni i ceremonijalni centar cele regije, Maču Pikču je prevučen velom tajne čak i posle 100 godina od otkrića.

Foto: Mirjana Stanojlović

 

Planina Hajana Pikču ( Huayana Picchu – mlad vrh), sa koje se pruža najlepša panorama na Maču Pikču i koja po veličini nije najviša ali sigurno najupadljivija, po svoj prilici je takođe imala svoju ulogu.

Vladar Pačakuti je izgradio drum koji je povezivao kraljevsku prestonicu Kusko sa njegovim duhovnim utočištem, koji i danas postoji zove se put Inka (Camino Inka), i vodi krivudavim stazama kroz šume, duboke kanjone i planinske prevoje visine do 4.500m u dužini od 45km i predstavlja jedno izuzetno iskustvo i hodočašće.

Flora i fauna

Foto: Mirjana Stanojlović

 

A Zahvaljujući vlažnoj i toploj klimi Sveta dolina obiluje bogatom florom i faunom i velikim brojem endemskih vrsta ptica. U okviru lokaliteta na relativno maloj površini registrovano je 406 vrsta medju kojima su kolibri, patke, papagaji, kuetzal, tukani, manikini, tanageri, Andski petao, orao i naravno kondor.

Od životinjskih vrsta najčešće su lame, medvedi, koati ( južnoamerički rakun) divlje mačke, ris, puma, pegavi medved, taruka – Andski jelen i više od 700 vrsta leptirova. Svaki putnik će u Južnoj Americi naići na lame i alpake, koje spadaju u kamelide i sastavni su deo pejsaža ovog kontinenta. Pored njih postoje još vikunje i guanakosi od kojih se dobija kvalitetna dlaka.

Lame su najveći kamelidi, mužjaci teže i do 155kg, koriste se za dobijanje dlake i za vuču. Alpake se specijalno gaje za dobijanje dlake od koje se pravi vrlo cenjeno predivo, potpuno su pripitomljene i žive uglavnom na visoravnima Ekvadora, Perua i Bolivije, guanakosi se gaje u Argentini i Čileu, dok su vikunje, najmanje od sve 4 vrste, prilagođene visinama do čak 5,500m i potpuno su divlje.

One daju najfiniju dlaku čiji kilogram dostiže cenu i do 600 dolara. Vikunja je nacionalni simbol Perua i nalazi se u grbu peruanske zastave. Tipične biljne vrste u regiji Maču Pikčua su „puya“ palme, paprati i više od 190 vrsta orhideja. Jedna od kultura bila je i uzgajanje svete biljke koke u velikim količinama , radi snabdevanja Kuska.

Ova regija je veoma pogodna za uzgajanje koke a velike količine lista su se koristile u raznim mnogobrojnim ceremonijama koje su se održavale u prestonici. Klima u ovom tropskom delu delu Anda je nepredvidiva uprkos jasne granice između sušnog i kišnog perioda. Na šumovitim rubovima Amazonskog basena česta je pojava pljuskova preko cele godine, pa je Maču Pikču gotovo uvek obavijen oblacima, zbog čega je i dobio epitet “grad u oblacima”.

I kad se približi trenutak da bacite poslednji pogled na ovaj neverovatan pejsaž, shvatite da ovo mesto zaista ima neku moć svetog misticizma i da ga nikad nećete zaboraviti. I neminovno se pitate šta je čovek tražio tamo gde caruje kondor i gde gudure paraju nebo.

Možda je to zato što je ovo jedino mesto na planeti gde se njegovo veličanstvo homo sapiens osećao kao bog.

 

      Autor: Mirjana Stanojlović, Foto: Mirjana Stanojlović

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *